Život u hotelu za treće doba

Među prvim stanarima stigli su supružnici Vuković, koji su godinama ranije bili česti gosti restorana „Zlatnik“. Prema rečima Špira Vukovića, za starije ljude među najvažnijim stvarima su svakodnevna zdravstvena nega i međusobna komunikacija.

Hotel za treće doba

„Meni je 90, a mojoj supruzi 88 godina i oboje smo prilično narušenog zdravlja. Naša deca već odavno nisu deca, već odrasli ljudi, u penziji, koji imaju svoje obaveze i zdravstvene tegobe.“

„Svi nas obilaze i brinu o nama, ali posete su uglavnom danju, kada smo dobro, a nama se dešava da nam pozli noću, kada smo sami.“

Špiro Vuković

Zato su odlučili da potraže dom u kojem bi imali više podrške. Vest da je „Zlatnik“ postao dom posebno ih je obradovala jer se njihov stan nalazi u blizini.

„Naša rutina sa komšilukom, decom i prijateljima ostala je ista. Sa svima smo u kontaktu, a što je najvažnije, ja više ne moram da gledam svoju suprugu kako se umara dok se trudi da nam skuva, opere, prostre veš i servira hranu. Konačno nam neko pomaže oko svega toga.“

Špiro Vuković

Posle mesec i po dana boravka u Zlatniku, Špiro kaže da oboje osećaju poboljšanje i psihički i fizički.

Posvećeni doktori

Sa supružnicima Vuković slaže se i general u penziji, koji je sa suprugom došao među prve stanare Zlatnika.

„Imamo petoro unučadi i dvoje dece, ali oni žive svoj život i ne želimo da to ugrožavamo. Posle blage korone pojavili su se i drugi zdravstveni problemi.“

„Postalo je previše rizično da živimo sami.“

Njihova ćerka pronašla je informaciju da je „Zlatnik“ postao dom. Odluka im je bila lakša jer su restoran, uslugu i hranu poznavali odranije i često su ovde dolazili sa decom.

Prvi utisak po dolasku bio je, kako kaže, izvanredan. Smeštaj su mogli da prilagode svojim navikama i dodaju detalje koji su im potrebni.

„Napisao sam već tri knjige i ovde mogu da nastavim da pišem. Moja supruga voli da čita, da se druži i doteruje, a ovde imamo i biblioteku, slanu sobu i frizerski salon, tako da mislim da će nam oboma biti prilično lepo i zabavno.“

Posebno ističe odnos osoblja i lekarke Marine, koja se, prema njegovim rečima, veoma posvetila njegovom zdravstvenom problemu.

„Doktorka Marina je shvatila da je bolest teška za lečenje i uhvatila se ukoštac sa njom, a svaki napredak shvata kao lični uspeh. To mi mnogo znači.“

General u penziji, stanar Zlatnika

Najteži je gubitak „domaćinluka“

Supružnici priznaju da u početku nije bilo lako napustiti sopstveni stan i prihvatiti činjenicu da će njihov dom sada biti na drugom mestu.

„Najteže nam je bilo da psihološki prihvatimo gubitak tog ‘domaćinluka’ koji čovek gradi godinama. Činjenica je da to više ne postoji, jer sada imamo drugu kuću koju nismo mi sagradili i uredili.“

„Ali, kako smo u prošlosti često putovali i boravili u raznim hotelima, sada nam godi taj osećaj kao da smo ponovo na nekom putovanju, gde se osećamo kao kod kuće, a ipak nas uvažavaju i goste kao da smo u pravom hotelu.“

Zadržali su i svoju malu rutinu. Često odlaze u duge šetnje po Zemunu, ali sada zbog njihove sigurnosti sa njima ide i neko od osoblja.

„Nemamo više tu intimu kao nekada, ali ih apsolutno razumemo, jer to pokazuje koliko su odgovorni i brižni prema svakom od nas.“

Raznovrsni sadržaji u domu

U „Zlatniku“ postoje različiti sadržaji koji stanarima pomažu da ispune svoje vreme, a stanari su izrazili i želju da svoje knjige poklone biblioteci Zlatnika.

„Osim čitanja, komunikacija je ključna za psihičko zdravlje čoveka. Mi se ovde družimo, prepričavamo jedni drugima doživljaje, hvalimo se unucima i praunucima i tako nam prolaze dani.“

Špiro Vuković

Špiro primećuje da novi stanari često dolaze povučeni, nepoverljivi, usamljeni ili uplašeni — bilo zbog odvajanja od kuće i porodice, bilo zbog zdravstvenih problema.

Međutim, razgovor i druženje sa drugim stanarima vremenom menjaju njihov odnos prema novoj sredini.