PREDRASUDE O DOMOVIMA ZA STARE
Tokom odrastanja svesno pa i nesvesno, slušajući porodicu, prijatelje i razne autoritete, gradimo svoja mišljenja i stavove. Posmatramo svet oko sebe, i nastojimo da delove tog sveta razumemo. Nesvesno kategorišemo sve oko sebe i tako spontano pakujemo sve u neke fioke: dobro, loše, crno, belo....
Pored saveta i mišljenja, koje upijamo od najbližih dešava se da nam upravo oni nametnu neke predrasude koje se prenose iz generacije u generaciju.
Jedna od velikih predrasuda jeste da svaki član porodice treba da živi kod kuće i u krugu porodice, pa se tako o slanju roditelja u starački dom često govori sa prekorom, kao da je reč o nekom velikom grehu ili zločinu.
DOM ZA STARE PRUŽA NEOPHODNU MEDICINSKU NEGU
-Domove za stara lica mnogi zamišljaju kao mračna i tužna mesta, ustanove koje liče na bolnice, ali sa nehumanim uslovima i u kojima niko ne brine o „pacijentima“,tj. stanarima i njihovim potrebama. Ova predrasuda potiče još iz perioda kada privatni domovi za stare nisu postojali već samo ustanove socijalne zaštite, poznatije kao gerontološki centri, u kojima se pružao smeštaj, iskrana i medicinska nega, ali koji su bili pretrpani i vrlo često na lošem glasu. Zbog tog lošeg glasa, mnogi i danas imaju predrasudu prema nazivu gerontološki centar i nikada ne bi voleli da baš tamo smeste svoje roditelja. A činjenica je da su svi domovi za stare, bilo oni državni ili privatni gerontološki centri koji pripadaju ustanovama socijalne zaštite. Danas imamo dosta državnih i još više privatnih domova, a u zavisnosti od toga kakav ambijent, sadržaj i aktivnosti nude zavisi i njihova cena.
DOM ZA STARE OBEZBEĐUJE KVALITETAN ŽIVOT
Trenutak kada deca shvate da je roditeljima potrebna medicinska nega, posvećenost i konstantna briga koju oni ne mogu da im pruže donosi mnoge dileme. Pomisao da zatraže tuđu pomoć, tačnije da smeste roditelje u strački dom, deluje kao da oni zapravo odbacuju tu osobu. Moralne dileme su bolne. Počinju da osuđuju sebe, ali i da brinu zbog osude okoline. Ono što u tom trenutno ne znaju jesu prednosti koje starački dom može da ponudi njihovim najmilijima, a oni ne mogu. Primera radi, u Domu Zlatnik korisnici dobijaju 24 časovnu medicinsku negu (medicinsko osoblje je uz njih i ako treba i noću), svakodnevnu okupacionu i radnu terapiju. Redovne obroke, opran i ispeglan veš, konstantan nadzor prilikom aktivnosti ili uzimanja terapija, pomoć za sve ono što su nemoćni da učine sami. Imaju bogat društveni život (biblioteku, pozorište, pesničke večeri, obeležavanje slave, godišnjice braka, rođendana ili odlaska u šetnje ili jednodnevne izlete) mogućnost da kada žele budu sami, a kada žele društvo uživaju u razgovorima sa svojom generacijom ili posetama svojih najmilijih.
Činjenica je da u današnje vreme ljudi toliko rade i nemaju vremena ni za sebe, a kamoli za svoje roditelje, tako da deca ne mogu pružiti svojim roditeljima konstantnu negu kakvu osoblje doma za stare može.
DOM ZA STARE OTKLANJA USAMLJENOST I DONOSI RADOST
Jedna od dilema koju deca koja pošalju roditelje u starački dom imaju jeste da li su ih odbacili i učinili nešto zbog čega će se njihovi roditelji osećati usamljeno. Međutim, to je daleko od istine. Korisnici staračkog doma mogu da primaju posete što znači da uvek možete da ih vidite, a čak i kada vi nemate vremena za njih oni u domu imaju svoje društvo (svoju generaciju) sa kojim pričaju, jedu, šetaju, diskutuju i uživaju u životu. Osim toga, tu je i osoblje doma, medicinski radnici koji su im svakodnevno na raspolaganju i koji brinu o njima. Složićete se da je život sa konstantnim medicinskim nadzorom bolji i sigurniji nego samački život ili život uz par sati strčnog nadozora. Iz svega ovoga zaključujemo da život u domu nije kazna već nagrada za ove ljude.
DOM ZA STARE PRUŽA STRUČNI NADZOR
Mnogi staračke domove doživljavaju kao ustanove u kojima stare osobe gube svaki vid slobode. Nažalost istina je da kada stariji dođu u određeno životno doba ili zdravstveno stanje moraju da se suoče sa činjenicom da njihove godine i zdravlje ne dozvoljavaju da se kreću gde žele i kada žele bez stručnog nadzora. Ovo mnogima liči na oduzimanje slobode, i dilemu da li je u redu smestiti ih u ustanovu, iz koje oni neće moći da se kreću kada to žele i gde žele. Nažalost svedoci smo da van staračkog doma, mnoge stambene zgrade ili površine za pešake nisu prilagođene za starije sugrađane. Počevši od toga da mnoge zgrade i institucije nemaju liftove, prilaze za kolica ili držače za ruke, a brojne ulice više kilometara nemaju postavljene klupe na kojima bi se stariji sugrađani mogli odmoriti.
Činjenica je da stariji ljudi koji žive u domu više ne mogu ići sami na pijacu (a nema ni potrebe) ili u šetnju, ali će uvek imati uz sebe nekoga ko će im biti od pomoći da taj izlazak ili šetnja budu sigurni i u svakom pogledu bezbedni za njihovo zdravlje.
Nažalost ovo nisu jedine predrasude u vezi domova za stara lica, već one najčešće. Dobra vest je da predrasude nisu nešto urođeno i da postoji šansa da ih se u potpunosti rešimo. Prvi korak je da priznamo da ih imamo i da se vrlo često ponašamo u skladu sa njima, a drugi korak je otvaranje prema novom i nepoznatom. Zato vas pozivamo da nas posetite i lično se uverite u kvalitet smeštaja i usluge koju nudi DOM ZLATNIK. Videćete da je dom ispravna odluka ako želite da vaši najmiliji svoje zlatne godine prožive što bezbrižnije i srećnije.
